Лесковац је насељено место тик уз Петровац на Млави који је и средиште општине. Ограничен је (гледано на шире окружење) са шест других општина, на које има излаз тј саобраћајнице: Мало Црниће на северо-западу, Кучево на северу, Жагубицу на истоку, Деспотовац (41км) на југу, Свилајнац (30км) на југозападу и Жабари на западу.
Лесковац је од Београда удаљен 112 километара, од Пожаревца 38, Жагубице 46 и од Бора 92 километра. Лежи у на вису долине Млаве са десне стране реке, низводно од њене Горњачке клисуре, код ушћа речице Бусур у Млаву па узводно. У источном залеђу дижу се Хомољске планине, а северо-западно се простиру заравни са долинама Млаве и притока. Поднебље је умерено континентално, под јачим утицајем климе ближе планинске Србије.
Приградско ратарско сеоско насеље збијеног типа на (141 m надм.вис) странама узвишења Пржоља и Никопоља и странама Великог потока, десне притоке Млаве, 3 km југо-западно до Петровца на Млави. Површина атара износи 715 ha. Назив је фитогеографског порекла – по лески које је у околини села раније било доста. Физиономски је скоро потпуно спојен са Петровцем на Млави. Овалног је облика. Известан број сеоских кућа лоциран је у млавској долини, у крају званом Баре. У самом селу налази се Труићев кладенац, око кога је, по предању, у прошлости почело формирање насеља. Током XIV века, у атару, између Лесковца и суседног Великог Лаола, налазило се село Коварна (Коварне) које се помиње у повељи кнеза Лазара манастиру Горњак и 1467. године, када броји 14 кућа. Становништво је српско-влашко (слави Петковицу, Св. Николу, Св. Аранђела, Св. Јована, Ђурђиц и др.; заветине Мали Спасовдан и 15. мај – Пољобранија), пореклом из Црне Реке (Злот, Брестовац, Валакоњ, Оштрељ, Шарбановац и др.), Тимочке крајине и Влашке. Индекс демографског старења креће се у распону од 0,6 (1961) до 1,1 (1991). Електричну енергију добија 1928. године (рудник и центар села), асфалтни пут 1960. године, а телефонске везе 1990. године, када је завршена и изградња централног водовода (прикључак на водоводни систем Петровца). Има четвороразредну Основну Школу (почела са радом 1928. године), дом културе (1958) у др. Од 1922. до 1967. године радио је рудник лигнита „Лесковац“. Већи број мештана економску егзистенцију остварује у Петровцу на Млави и на привременом раду у иностранству, претежно у земљама ЕУ.
Лесковац
(Љ. Јовановић, Млава, СКА, 1903)
Положај села
Лесковац се налази на десној страни Млаве, на странама брда Пржоља и Никопоља.
Куће сеоске налазе се већином поређане око Великог Потока, који раздваја ова два поменута брда, а има воде само за време киша. Само 12 кућа налазе се у самој млавској долини, који крај зову Баре. Велики Поток не може да плави куће сеоске, јер су оне на странама брдским, али подрива стране, те се ове урвају и на тај начин утиче на помештање кућа. Оне, пак, куће у Млави бивају за време киша опкољене барама, али их Млава ипак не плави.
У селу има само један извор, који не пресушује; зове се Труићев Кладенац.
Осим овога има 6 кладенаца, који пресушују, од којих се један зове Мартинов Кладенац. Од овога почиње Велики Поток.
Осим извора, имају у селу три бунара: два ђерма и један обичан, са којих се пије вода. Али, сељаци пију воду и са реке Млаве, нарочито зимњих месеци.
Земље и шуме
Земља за обрађивање већином је око села, премда има доста земље и око кућа. Најдаљи крај за обрађивање јесте Кулме, 1/2 сах. од села далеко. Други су крајеви: Никопоље, Пржоље, Коварна и Кључ. Њива има највише у Коварни, а на осталим местима налазе се поред њива, ливаде и шуме.
Шума има мало више на местима: Царина и Дубрава, која су 3/4 сата удаљена од села, а има их и на свима осталим местима, само је проређена.
Тип села
Лесковац је село више збијено и ако скоро сваки сељак око куће има 1—3 дана ораће земље. Куће су поређане око Великог Потока и овај дели село на две мале: Горњу Малу, десно и Пржољску Малу, лево од потока. Онај крај у млавској долини зове се Баре. Крајеви нису један од другог далеко. Кроза село пролази пут, што води у Горњак и Жагубицу. Десно од овога налази се крај Баре, а лево су оне друге две мале. Од овога пуга излазе два, главна сокака, који иду готово паралелно поред потока, један кроз Горњу Малу, а други кроз Пржољску Малу.
За цркву, школу и механу иду у Петровац. У селу има око 100 кућа са 137 пореских глава. У Барама је 12 кућа, у Горњој Мали 40 и у Пржољској Мали 48.
Задруге
Задруге су највеће: Јове Јанковића и Николе Петровића, које броје по 15 душа. У Пржољској Мали има више задруга но у осталим. Узрок овом распореду кућ, је поток и земљиште на коме су куће.
Салаши, појате
Половипа сељака има на имању ван села и салаш. Најдаљи салаш је на месту Кулме, 30 мин. далеко од села. На салашима се баве лети сви, а зими најстарији чланови и по једно дете које чува стоку.
Приче о имену села
Име је селу дошло, причају, отуда што је на овом месту, било много леске, које и сада има по мало. Крај Баре зове се с тога, жто је ту и била бара, из које су вадили рибу, па су је засули.
Оснивање села
Лесковац је био некад на месту Медвеђаку, у атару петровачком. Тамо су живели 5—6 кућа Трујића и Костандиновића. Како су туда често пролазили Турци и досађивали им, то се то место расели и Трујићи и Костстандиновићи дођу на садање место, па се Трујићи настане код Кладенца, а Костандиновићи десно од Великог Потока и тако оснују данашње село. Доцније су долазиле остале породице из разних крајева и тако од 2 куће постало је у току од 150 година село са 100 кућа). Одмах за овим двема породицама дошле су и породице Дулкањи, Здронци и Грујићи и тако је село порасло на 7 кућа. За овима су долазиле и остале породице. Одакле су поједине породице долазиле, види се из следећег прегледа, али се не зна зашто су се са свога старога места селили.
У селу су ове породице:
Ттрујићи (10) у Пржољској Мали око Кладенца, дошли из Оштреља у Црној Реци, прво су били у Медвеђаку, па су се отуд доселили овде. Славе Петковицу,
Костандиновићи (17) у Горњој и Пржољској Мали, из Косијака у Крајини. И они су се прво били доселили у Медвеђак, па су после прешли овде. Славе Св. Аранђела.
Дулкањи (17) у Горњој и Пржољској Мали, дошли из Брестовца у Црној Реци, а старином су из Крајине. Славе Петковицу.
Здронци (6) у средини села и Пржољској Мали, из Валакоње у Црној Реци. Славе Св. Николу.
Грујићи (6) у Пржољској Мали и Барама, из Злота у Црној Реци. Славе Св. Николу.
Којићи (4) у Барама, из Злота у Црној Реци. Славе Св. Николу.
Мејлоњи (4) у Барама и Горњој Мали, дошли из Злота у Црној Реци. Славе Св. Јована.
Цароњи (3) у Горњој Мали, досељеници из Прљите, а старином су из Влашке. Славе Петковицу.
Бунџетоњи (3) у Горњој Мали и Барама, из Шарбановца у Црној Реци. Славе Св. Николу.
Серафинешће (6) у Пржољској Мали и Барама, из Злота у Црној Реци. Славе Петковицу.
Курићи (6) у Пржољској Мали и Барама, дошли из Злота у Црној Реци. Славе Св. Јована.
Благојоњи (3) на крају села у Великом Потоку, дошли из Прљите, а у Прљиту су се доселили из Влашке. Славе Ђурђиц.
Новакоњи (3) у Пржољској и Горњој Мали, из Злота у Црној Реци. Славе Петковицу.
Траилоњи (6) у Пржољској и Горњој Мали, из Валакоње у Црној Реци. Славе Св. Николу.
Попазоњи (4) у Горњој и Пржољској Мали, такође из Валакоње у Црној Реци. Славе Св. Николу.
Перићи (2) лево поред пута, досељеници из Ждрела. Славе Св. Николу.
Из овог се види да је село више расло прираштајем него досељавањем, јер старије породице имају и више кућа.
Први становници морали су крчити шуму, да би се могли настанити. Последњи су дошли, пре неколико година, Перићи из Ждрела и овде купили земљу и настанили се. Распоред кућа у толико је у вези са старином што су најстарије породице узеле и најбоља места око извора, а остале лошија, али ове нису уједно и у средини села.
Сеоска је заветина Мали Спасовдан.
Становници овога села разликују се од непосредне околине по говору, јер сви готово говоре влашки, а у оделу су се скоро изједначили с околином.
Старине, селишта, гробља и др.
У атару овога села има само једно селиште и то је у Медвеђаку, где се сад развио Петровац.
Било је неко старо гробље на Пржољу, али се не зна чије је. Сад га нема. Исто тако на месту Коварни има трагова од старог гробља.
Сеоско је гробље заједничко са петровачким на брду Лешју.
Занимање становништва.
Сељаци се занимају земљорадњом и сточарством, а прилично се баве и неговањем воћа, нарочито шљива.
Једино СераФинешће, поред тога, што се баве земљорадњом они су и дунђери и до скоро су ишли по неки у Влашку на рад.
( Старост села извео сам овако: Голуб Станковић стар је 70 година и вели да му је деда доведен овде од 5 година из Медвеђака, где је опет, како су му причали, парадеда дошао из Оштреља у Црној Реци. Деду није запамтио, јер је умро на 2 године пре него што се он родио. Отац му је, пак, причао да му је деда живео на 60—70 година. Према овоме излази да ово место има око 150 година. )
Љубомир Јовановић, Млава, Српска Краљевска Академија, 1903.
